vozim se sa suprugom...
čitanje: 2 min.
Vozim se sa suprugom i kažem joj:
- Jučer sam čitao nešto lijepo i nešto mi je ostalo baš upečatljivo. Posebno sam zapamtio jednu rečenicu. Hoćeš da čuješ?
- Hajde, kaže ona.
- Kaže taj pisac na jednom mjestu:
“Rijetko plačem, no kad plačem - mene suze bole. Istinski.”
- Ista sam takva, Allaha mi, kaže ona. a onda pita: A ko je to rekao?
Ja kao da nisam čuo da je pitala, jer ne znam kakva će biti reakcija.
- Ona kaže: Ko je? Je li taj i taj? I spomene ime jednog autora za kojeg sam joj pričao da mi se sviđaju njegova djela.
- Nije.
A onda ona nabroji još dva-tri imena.
- Nije niko od njih.
- Stvarno je dobro, a ko je napisao?
- Nasmijem se ja i kažem: Ma to sam pročitao u jednoj knjizi koja se zove Imancipacija, a pošto znam autora znam da suze bole kada ona plače.
- Nisam valjda to ja rekla!?
- Jesi, a ja sebi izvadio taj citat.
- A jesi li ti sigurna da znaš sve što si napisala u knjizi!?
Onda ona počne da se smije…
Poenta je …
Mi nekada zaboravimo nešto što uradimo ili kažemo. Zaboravimo kada je dobro, i tad i nije problem, ali zaboravimo i kada je loše.
“Na Dan kada ih Allah sve oživi, pa ih obavijesti o onome šta su radili; Allah je o tome račun sveo, a oni su to zaboravili – Allah je svemu svjedok.“ (Kur’an)
Allah sve pobroji i ništa Mu naše ne promakne.
Zato trebamo moliti Allaha da nam primi naša sva dobra djela (pa i ona koja smo zaboravili da smo ih uradili) i da nam oprosti sva loše djela, pa i ona koja smo zaboravili.
(Tuzla, 08.05,2021.)