vozim se sa suprugom...

čitanje: 2 min.

Vozim se sa suprugom i kažem joj:

- Jučer sam čitao nešto lijepo i nešto mi je ostalo baš upečatljivo. Posebno sam zapamtio jednu rečenicu. Hoćeš da čuješ?

- Hajde, kaže ona.

- Kaže taj pisac na jednom mjestu:

“Rijetko plačem, no kad plačem - mene suze bole. Istinski.”

- Ista sam takva, Allaha mi, kaže ona. a onda pita: A ko je to rekao?

Ja kao da nisam čuo da je pitala, jer ne znam kakva će biti reakcija.

- Ona kaže: Ko je? Je li taj i taj? I spomene ime jednog autora za kojeg sam joj pričao da mi se sviđaju njegova djela.

- Nije.

A onda ona nabroji još dva-tri imena.

- Nije niko od njih.

- Stvarno je dobro, a ko je napisao?

- Nasmijem se ja i kažem: Ma to sam pročitao u jednoj knjizi koja se zove Imancipacija, a pošto znam autora znam da suze bole kada ona plače.

- Nisam valjda to ja rekla!?

- Jesi, a ja sebi izvadio taj citat.

- A jesi li ti sigurna da znaš sve što si napisala u knjizi!?

Onda ona počne da se smije…

Poenta je …

Mi nekada zaboravimo nešto što uradimo ili kažemo. Zaboravimo kada je dobro, i tad i nije problem, ali zaboravimo i kada je loše.

“Na Dan kada ih Allah sve oživi, pa ih obavijesti o onome šta su radili; Allah je o tome račun sveo, a oni su to zaboravili – Allah je svemu svjedok.“ (Kur’an)

Allah sve pobroji i ništa Mu naše ne promakne.

Zato trebamo moliti Allaha da nam primi naša sva dobra djela (pa i ona koja smo zaboravili da smo ih uradili) i da nam oprosti sva loše djela, pa i ona koja smo zaboravili.

(Tuzla, 08.05,2021.)

Vrati se nazad